Насловна Организациja Службе Служба за клиничку фармакологију
Untitled Document
Служба за клиничку фармакологију
Ел. пошта Штампа
.

 

 

 

 

 

 

Управа

Начелник: проф. др Слободан Јанковић
Главна сестра: Драгана Недовић

Настанак

На предлог проф. др Слободана Јанковића првог октобра 1995. године тадашњи Клиничко болнички центар (КБЦ) Крагујевац доноси акт о оснивању Центра за клиничку и експерименталну фармакологију, а годину дана потом Министарство здравља Србије доноси коначну сагласност и отпочиње његово финансирање.

Убрзо се Центру додељује додатни простор у истој згради и следи запошљавање потребног лекарског, сестринског и административног кадра. Проф. др Слободан Јанковић 1996. године завршава ужу специјализацију из клиничке фармакологије на Медицинском факултету у Београду, а затим се 1. новембра 1997. године у Центру запошљавају др Дејана Ружић (касније и Зечевић) и др Драган Миловановић, оба асистенти фармакологије на Медицинском факултету у Крагујевцу. Специјализацију клиничке фармакологије др Дејана Ружић завршава 1995. године на Медицинском факултету у Београду, а др Драган Миловановић звање клиничког фармаколога стиче 2001. године на Медицинском факултету у Новом Саду.

Развој

Почетком 1998. године Центар за клиничку фармакологију је имао све услове за убрзани развој: три академска лекара, две медицинске сестре и два административна радника; сопствене, мада не тако простране и удобне просторије за рад и јасну визију свог места и улоге у процесу рада КБЦ-а. Рад клиничких фармакологија одвијао се пружањем многобројних и разноврсних услуга, а своју делатност Центар је усмерио према болесницима односно пацијентима, лекарима односно другим организационим јединицама и менаџменту.

Крајем 1997. године постојале су следеће услуге:

а) стручни савет особљу КБЦ-а од стране клиничког фармаколога у области индикација, начина примене, дозирања, фармакокинетике, контраиндикација, интеракција и нежељених дејстава лекова који се примењују,
б) перманентна едукација и иновирање знања лекара КБЦ-а из области клиничке фармакологије,
в) мерење концентрације лекова у крви и другим телесним течностима болесника,
г) дизајнирање клиничких студија по захтеву лекара,
д) прикупљање података о нежељеним дејствима лекова у КБЦ-у,
ђ) дизајн и извођење фармаколошких студија на хуманом материјалу ин виво,
е) одређивање флуоридног броја и нивоа псеудохолинестеразе у серуму болесника,
ж) информација за болесника о медикаментозној терапији коју прима,
з) преглед амбулантног болесника и одређивање терапије.

У каснијем периоду развијене су додатне услуге, тако да су клинички фармаколози крајем 2002. године спроводили и:

а) одржавање и организовање сајта за клиничке студије треће фазе,
б) издавање фармаколошког мишљења о фармакотерапијским проблемима осигуравајућим друштвима и другим здравственим организацијама,
в) израда протокола за фармакокинетске студије,
г) фармакоепидемиолошко праћење потрошње лекова у КБЦ-у,
д) контрола прописане терапије на свим одељењима КБЦ-а.

Развојни период клиничке фармакологије има неколико важних карактеристика. Испрва се обим пружених услуга годинама повећавао, али је интензитет обављања појединачних бивао неједнак. Док су неке услуге бележиле прогресивни пораст (нпр. преглед амбулантног пацијента и болесника на одељењу), а друге пад (одређивање флуоридног броја), поједине су доживљавале значајне промене било флуктуирањем обима било делимичном или потпуном трансформацијом у друге послове. Тако је нпр. делатност у вези са нежељеним дејствима лекова била обављана у оквиру послова Регионалног центра за фармаковигиланцу док је он постојао, а услуга пружања савета у вези са лековима у трудноћи и лакацији нагло се проширила и практично постала засебни фармакотерапијски посао клиничког фармаколога.

Делатности терапијског праћења лекова (мерење концентрације лекова у крви) доживљавале су значајне трансформације: у прво време одређиване су концентрације антибиотика микробиолошком методом, да би касније тежиште рада било готово потпуно преусмерено на антиепилептичке лекове. Укључивањем директора и једног лекара Центра у менаџмент болнице створила се непосредна потреба за новим услугама стратешког карактера. Неке од њих су креирање тендерске листе лекова или праћење резистенције бактерија на антибиотике, али и укључивање клиничких фармаколога у рад других тела као што су Комисија за лекове, Етички одбор, Комисије за квалитет или поједине Комисије за јавне набавке.

Следеће важне одлике овог и осталих периода су: перманентан рад лекара на сопственом усавршавању, едукативно-публицистичка делатност, имплементација система квалитета, заснивање рада на принципима медицине засноване на доказима и фармакоекономије, као и активности у оквиру домаћих и међународних еснафских удружења и научно-истраживачких пројеката. У теоријском и практичном смислу, оснивање и развој ове делатности у нашој средини су у блиској, скоро па нераскидивој вези са академском активношћу клиничких фармаколога и делатношћу Медицинског факултета у Крагујевцу.

Ова активност сматра се готово одлучујућим фактором подизањa квалитета персоналног и колективног стручног рада, оснаживањa библиографских и делимично лабораторијских ресурса и афирмацијe идејног концепта како на локалном, тако на националном и делимично међународном нивоу. Бројне публикације разноврсног карактера, од научних радова до уџбеничке литературе, омогућиле су ширење и у значајној мери прихватање идеја и ставова клиничких фармаколога од стране стручне јавности.

Сам период развоја обележило је неколико важних догађаја. Претенциозно би било сматрати ове догађаје зачетницима некаквих засебних временских целина унутар свега девет година развоја. Ипак, они на свој начин свакако представљају јединствене прекретнице отварајући нове могућности клиничким фармаколозима у Крагујевцу. Први у низу ових догађаја јесте студијски боравак проф. др Слободана Јанковића на Институту за клиничку фармакологију Универзитета у Абердину, из 1999. године. Такав тип боравка био је веома важан за прихватање, имплементирање и каснију афирмацију камена темељца стручног рада медицине засноване на доказима.

Једнако је битно споменути одлуку тадашњег директора КБЦ-а, доц. др Бранка Ристића, да 2002. године у послове јавних набавки укључи два клиничка фармаколога, проф. др Слободана Јанковића и доц. др Драгана Миловановића. Оваква одлука отворила је формални простор за непосредни рад на унапређењу фармакотерапије путем стратешког планирања и оптимизације болничког формулара заснованог на лековима доказане ефикасности, безбедности и трошковне ефикасности. Касније укључивање поменутих у састав тима помоћника директора, проф. др Радомира Павловића, изискивало је готово непрекидан рад Центра за клиничку фармакологију на унапређењу квалитета фармакотерапије у читавој установи. Тиме су се знатно повећали обим и квалитет послова, али и одговорност клиничких фармаколога.

Посета Институту за клиничку фармакологију Kаролинска у Стокхолму, на позив једног од оснивача дисциплине, Фолкеа Шјеквиста, у јануару 2003. године била је кључна у афирмацији овдашње клиничке фармакологије унутар Европског удружења за клиничку фармакологију и терапију (ЕАЦПТ), као и у крајњем увођењу потпуно нове области рада - фармакогенетичких истраживања.

Активно учешће клиничких фармаколога у организацији једне од најуспешнијих летњих школа клиничке фармакологије овог међународног удружења и Српског фармаколошког друштва, одржане септембра 2006. године у Вршцу, малтене представља продужетак сарадње два института. Искуства са конгреса ЕАЦПТ-а у Истанбулу из 2003. године отворила су врата увођењу фармакоекономије и спровођењу првог семинара континуиране едукације из ове области у нашој земљи.

Врло значајан био је и рад проф. др Слободана Јанковића као руководиоца националног пројекта „Рационализација примене лекова у српским болницама“ који је спровођен у тесној сарадњи са Министарством здравља и Краун агенцијом од 2002. до 2005. године. Интерактивни рад и стручна сарадња са клиничким фармаколозима других болница, као и са фармацеутима, у великој мери оживотворили су првобитну оригиналну идеју непосредног укључивања клиничке фармакологије као засебне дисциплине у домаћи здравствени систем. Такође, потпомогли су ресуре знања и информатичких технологија и наговестили потоње укључивање клиничке фармације у корпус знања, вештина и ставова о лековима у нашој средини.

Увођењем здравственог информационог система, у другој декади овог века, створени су услови за даљи развој клиничке фармакологије у домену непосредног обављања послова здравствене заштите. Предност је у томе што клинички фармаколози и њихове услуге постају интегративни део база података болничких и амбулантних информатичких платформи. Непосредни приступ заказивању прегледа пацијената од стране ординирајућих лекара, евиденција и обрачун обављених услуга, као и информације неопходне за планирање и праћење фармакотерапијских протокола само су један од важних аспеката унапређења квалитета рада.

Делатност - репрезентативне дијагностичке процедуре и услуге

Служба клиничке фармакологије Клиничког центра Крагујевац обавља следеће услуге:

  • Прегледи амбулантних пацијената,
  • Консултативни прегледи лежећих пацијената клиничког центра,
  • Израда листе лекова и тендерске листе,
  • Контрола прописивања резервних антибиотика,
  • Стварање политике лекова клиничког центра,
  • Израда протокола за употребу лекова у целом клиничком центру,
  • Организација рада Етичког одбора у вези са клиничким испитивањима лекова,
  • Контрола спровођења клиничких испитивања лекова у клиничком центру,
  • Праћење и извештавање о потрошњи лекова у клиничком центру,
  • Праћење и извештавање о стању резистенције бактерија изолованих у клиничком центру,
  • Терапијски мониторинг лекова (антиепилептици, антибиотици),
  • Методолошка помоћ у клиничким истраживањима,
  • Контрола промотивних материјала фармацеутских компанија намењених здравственом особљу Клиничког центра Крагујевац.

Други релевантни подаци

Релевантни подаци за Службу за клиничку фармакологију су:

  • Пет специјалиста клиничке фармакологије, две медицинске сестре, један инжењер и један администратор процеса континуиране едукације, од којих су троје наставници и један сарадник на Факултету медицинских наука Универзитета у Крагујевцу,
  • Четворо клиничких фармаколога ради са 50% радног времена, и један са 100%,
  • Дневно просечно 15 - 25 болничких пацијената и 2 ‐ 4 ванболничких.
Сарадња са другим институцијама:

У оквиру Србије посебна врста интензивне сарадње најпре је остварена са Институтом за фармакологију, клиничку фармакологију и токсикологију Медицинског факултета Универзитета у Београду, чијим је непосредним ангажманом и започет развој фармакологије на Медицинском факултету у Крагујевцу. Касније је сарађивано и са:

  1. Заводом за фармакологију, токсикологију и клиничку фармакологију Медицинског факултета Универзитета у Новом Саду,
  2. Центром за клиничку и експерименталну фармакологију Војно-медицинске академије у Београду,
  3. Центром за клиничку фармакологију Клиничког центра у Нишу,
  4. Институтом за фармакологију, клиничку фармакологију и токсикологију Медицинског факултета Универзитета у Београду,
  5. Агенцијом за лекове и медицинска средства Републике Србије у Београду.
Што се тиче међународне сарадње, посебно треба истаћи помоћ грчког Института за фармакологију и токсикологију Аристотеловог Универзитета у Солуну, као и каснију сарадњу са шведским Институтом за клиничку фармакологију болнице Huddinge Каролинска института у Стокхолму.

Контакт за заказивање прегледа

Телефон: 034 50 52 54