Насловна Организациja Службе Служба за клиничку фармакологију
Untitled Document
Служба за клиничку фармакологију
Ел. пошта Штампа
.

 

 

 

 

 

 

Управа

Начелник: проф. др Слободан Јанковић
Главна сестра: Драгана Недовић

Настанак

На предлог проф. др Слободана Јанковића првог октобра 1995. године КБЦ Крагујевац доноси акт о оснивању Центра за клиничку и експерименталну фармакологију а годину дана потом Министарство здравља Србије доноси коначну сагласност и отпочиње његово финансирање. Убрзо потом Центру се додељује додатни простор у истој згради и следи запошљавање потребног лекарског, сестринског и административног кадра. Проф. др Слободан Јанковић 1996. године завршава ужу специјализацију из клиничке фармакологије на Медицинском факултету у Београду а затим се 1. новембра 1997. године у Центру запошљавају др Дејана Ружић (касније и Зечевић) и др Драган Миловановић, оба асистенти фармакологије на Медицинском факултету у Крагујевцу. Специјализацију клиничке фармакологије др Дејана Ружић је завршила 1995. године на Медицинском факултету у Београду а др Драган Миловановић звање клиничког фармаколога стиче 2001. године на Медицинском факултету у Новом Саду.

Развој

Почетком 1998. године Центар за клиничку фармакологију је имао све услове за убрзани развој: три академска лекара, две медицинске сестре и два административна радника, не комфорне, релативно скучене али сопствене просторије и јасну визију свог места и улоге у процесу рада КБЦ-а. Рад клиничких фармакологија се одвијао кроз пружање лепезе услуга а своју делатност Центар је усмерио према болесницима односно пацијентима, лекарима односно другим организационим јединицама и менаџменту. Крајем 1997. године постојале су следеће услуге: а) стручни савет особљу КБЦ-а од стране клиничког фармаколога у области индикација, начина примене, дозирања, фармакокинетике, контраиндикација, интеракција и нежељених дејстава лекова који се примењују, б) перманентна едукација и иновирање знања лекара КБЦ-а из области клиничке фармакологије, в) мерење концентрације лекова у крви и другим телесним течностима болесника, г) дизајнирање клиничких студија по захтеву лекара, д) прикупљање података о нежељеним дејствима лекова у КБЦ-у, ђ) дизајн и извођење фармаколошких студија на хуманом материјалу ин виво, е) одређивање флуоридног броја и нивоа псеудохолинестеразе у серуму болесника, ж) информација за болесника о медикаментозној терапији коју прима, з) преглед амбулантног болесника и одређивање терапије. У каснијем периоду развијене су додатне услуге тако да су клинички фармаколози крајем 2002. године спроводили и: а) одржавање и организовање сајта за клиничке студије треће фазе, б) издавање фармаколошког мишљења о фармакотерапијским проблемима осигуравајућим друштвима и другим здравственим организацијама, в) израда протокола за фармакокинетске студије г) фармакоепидемиолошко праћење потрошње лекова у КБЦ-у, д) котрола прописане терапије на свим одељењима КБЦ-а.

Развојни период клиничке фармакологије има неколико важних карактеристика. Прво, укупни обим пружених услуга се годинама повећавао, али је интензитет обављања појединачних услуга био неједнак. Док су неке услуге бележиле прогресивни пораст (нпр. преглед амбулантног пацијента и болесника на одељењу), а друге пад (одређивање флуоридног броја), поједине услуге су доживљавале значајне промене било флуктуирањем обима било делимичном или потпуном трансформацијом у друге послове. Тако је нпр. делатност у вези нежељених дејстава лекова обављана у оквиру послова Регионалног центра за фармаковигиланцу, док је он постојао; услуга прижања савета у вези примене лекова у трудноћи и лакацији се нагло проширила и практично постала засебни фармакотерапијски посао клиничког фармаколога. Делатности терапијског праћења лекова (мерење концентрације лекова у крви) је доживљавала значајне трансформације; у прво време одређиване су концетрације антибиотика микробиолошком методом, да би касније тежиште рада скоро потпуно било преусмерено на антиепилептичке лекове. Укључивање директора и једног лекара Центра у менаџмент болнице створио је непосредну потребу за новим услугама стратешког карактера као што су креирање тендерске листе лекова, праћење резистенције бактерија на антибиотике и али и укључивање клиничких фармаколога у рад других тела попут Комисије за лекове, Етички одбор, Комисије за квалитет или поједине Комисије за јавне набавке.

Следеће важне особине овог али и других периода су: перманентан рад лекара на сопственом усавршавању, едукативно-публицистичка делатност, имплементација система квалитета, заснивање рада на принципима медицине засноване на доказима и фармакоекономије и активности у оквиру домаћих и међународних еснафских удружења и научно - истраживачких пројеката. У теоријском и практичном смислу, развој ове дисциплине као и њено оснивање у нашој средини је у блиској, скоро нераскидивој вези са академском активношћу клиничких фармаколога и делатношћу Медицинског факултета у Крагујевцу. Ова активност је била скоро одлучујућа у подизању квалитета персоналног и колективног стручног рада, оснаживању библиографских и делом лабораторијских ресурса и афирмацији идејног концепта у локалној средини, али и на националном и делом међународном нивоу. Бројне публикације разноврсног карактера, од научних радова до уџбеничке литературе, омогућиле су ширење и у значајној мери прихватање идеја и ставова клиничких фармаколога од стране стручне јавности.

Сам период развоја је обележен са неколико важних догађаја. Свакако је претенциозно да се сматра да су ови догађаји, унутар свега девет година развоја, зачетници некавих засебних временских целина, они су, на свој начин, били свакако јединствене прекретнице отварајући нове могућности клиничким фармаколозима у Крагујевцу. Први у низу ових догађаја је студијски боравак проф. др Слободана Јанковића на Институту за клиничку фармакологију Универзитета у Абердину, 1999. године који је био од велике важности за прихватање, имплементирање и каснију афирмацију камена темељца стручног рада, медицине засноване на доказима. Одлука тадашњег директора КБЦ-а доц. др Бранка Ристића да 2002. године укључи два клиничка фармаколога, проф. др Слободана Јанковић и доц. др Драгана Миловановића, у послове јавних набавки је такође од значаја. То је отворило формални простор за непосредни рад на унапређењу фармакотерапије путем стратешког планирања, оптимизацијом болничког формулара заснованог на лековима доказане ефикасности, безбедности и трошковне ефикасности. Касније укључивање поменутих у састав тима помоћника директора проф. др Радомира Павловића наметнуло је потребну скоро перманентног рада Центра за клиничку фармакологију на унапређењу квалитета фармакотерапије у читавој установи, тако да се обим и квалитет послова али и одговорност кличких фармаколога значајно повећали.

Посета Институту за клиничку фармакологију Худинге, Универзитета Каролинска у Стокхолму, на позив једног од оснивача дисциплине, Фолкеа Шјеквиста, у јануару 2003. године је била кључна у афирмацији овдашње клиничке фармакологије унутар Европског удружења за клиничку фармакологију и терапију (ЕАЦПТ) и у крајњем увођења потпуно нове области рада, фармакогенетичких истраживања. Активно учешће клиничких фармаколога у организацији једне од најуспешнијих летњих школе клиничке фармакологије овог међународног удружења и Српског фармаколошког друштва, одржане септембра 2006. године у Вршцу је у доброј мери продужетак сарадње два института. Искуства са конгреса ЕАЦПТ-а у Истабулу, 2003. године, отворила су врата увођењу фармакоекономије и спровођењу првог семинара континуиране едукације из ове области у нашој земљи. Врло значајан је био и рад проф. др Слободана Јанковића као руководиоца националног пројекта Рационализација примене лекова у српским болницама, а који је спровођен у тесној сарадњи са Министарством здравља и Краун агенцијом од 2002. до 2005. године. Интерактивни рад и стручна сарадња са клиничким фармаколозима других болница али и са фармацеутима у доброј мери је оживотворила првобитну оригиналну идеју непосредног укључивања клиничке фармакологије као засебне дисциплине у домаћи здравствени систем, потпомогла ресуре знања и информатичких технологија и наговестила потоње укључивање клиничке фармације у корпус знања, вештина и ставова о лековима у нашој средини.

Делатност - репрезентативне дијагностичке процедуре и услуге

Служба клиничке фармакологије обавља следеће услуге:

  • Прегледи амбулантних пацијената,
  • Консултативни прегледи лежећих пацијената КЦ-а,
  • Израда листе лекова и тендерске листе,
  • Контрола прописивања резервних антибиотика,
  • Стварање политике лекова КЦ-а,
  • Израда протокола за употребу лекова у целом КЦ-у,
  • Организација рада Етичког одбора у вези са клиничким испитивањима лекова,
  • Контрола спровођења клиничких испитивања лекова у КЦ-у,
  • Праћење и извештавање о потрошњи лекова у КЦ-у,
  • Праћење и извештавање о стању резистенције бактерија изолованих у КЦ-у,
  • Терапијски мониторинг лекова (антиепилептици, антибиотици),
  • Методолошка помоћ у клиничким истраживањима,
  • Контрола промотивних материјала фармацеутских компанија намењених здравственом особљу КЦ-а.

Други релевантни подаци

Релевантни подаци за Службу за  клиничку фармакологију су:

  • Пет специјалиста клиничке фармакологије, две медицинске сестре, један инжењер и један администратор процеса континуиране едукације, од којих су троје наставници и један сарадник на Факултету медицинских наука Универзитета у Крагујевцу.
  • Четворо клиничких фармаколога ради са 50% радног времена, и један са 100%.
  • Дневно просечно 10 ‐ 15 болничких пацијената и 2 ‐ 4 ванболничких.

Сарадња са другим институцијама: У домаћим оквирима посебно интензивна сарадња је остварена са Институтом за фармакологију, клиничку фармакологију и токсикологију Медицинског факултета у Универзитета у Београду, чијим је непосредним ангажманом и започео развој фармакологије на Медицинском факултету у Крагујевцу, а касније са Заводом за фармакологију, токсикологију и клиничку фармакологију Медицинског факултета у Универзитета у Новом Саду, Центром за клиничку и експерименталну фармакологију Војно-медицинске академије у Београду, Центром за клиничку фармакологију Клиничког центра у Нишу и Агенцијом за лекове и медицинска средства Републике Србије у Београду. Од међународних средина посебно је била важна помоћ грчког Института за фармакологију и токсикологију Аристотеловог Универзитета у Солуну а касније сарадња са шведским Институтом за клиничку фармакологију болнице Худинге Каролинска института у Стокхолму.

Контакт за заказивање прегледа

Телефон: 034 / 50 - 52 - 54